SAMO SE SANDZAK ZELENI U MENI
Sandžak ima lice Pešterke koja se opet beli i rumeni. Beli puderom od snega a rumeni od stida. Sinovi joj se ponovo svadjaju. Rasimovi uglavnom nevini,Suljovi obavezno ranjeni. Nastave li ovako, seti će se Sandžak da oboicu pošalje u zaslužene političke penzije. Setiće se, ali neće to uraditi. Ne zato što nema sreće u politici, nego zbog onog, sada čuvenog razgovora predsednika Tadića i njih dvoice. Obećali mu, navodno, da se više svađati neće, niti će potezati oružje jedan na drugog.Voleće se ko Srbi i Bošnjaci. Što prevedeno na naški znači, ako hoće da se i dalje bave politikom u Sandžaku, pucati ne smeju ni kad im se prišenluči. Da se vole, nije moranje. Predsednik, kažu, na tome nije insisrirao. A i kako bi, u putanju su dvojica muškaraca.
Čanak opet brani manjine u Skupštini i tvrdi da nije na kokainu. Ja bogami jesam i to na joniziranom sjeničkom vazduhu.To mi je danas naročito potrebno, jer su me obavestili da je Memićku krušku nasred sela Raždaginje, konačno oborio od vlage otežao, ovogodišnji sneg. Moćna i velika kruška je
pala, a da nije ,kažu, ni jeknula. Čulo se samo kad se pocepala do korena i kad su njene beživotne ruke klonule na zemlju. Znali smo da se to može desiti, imala je preko 200 godina. Bili smo joj potkočili krošnju betonskim stubovima na nekoliko mesta. Uzalud. Smrt je došla i po nju. Tužna vest za sve koji su je voleli i koji čuvaju negde u sećanju parče nebeskog plavetnila poviše njene glave, pahulju sjeničke zime sa njene gole ruke, ukus njenog ploda, i priču kako je zasađena na sred sela. Neko, čije gene nosi pisac ovih redova, premeštao je ljese od tora za ovce. Zakaljala se bila ograđena ledina. Krpeći jednu, kojoj je vreme polomilo upletene prste pruća ispred svojih nogu, ugledao je gračicu kruškinog drveta, podigao je sa zemlje i upleo u ostale žitke prutove. Pustila je žile i izrasla u orjentir. Učinila nam je veliku čast kad je naše prezime uzela za svoje ime. Danas leži na sred sela i tako mora biti do proleća, kada će joj oseći raspolućeno stopalo i svaku granu pažljivo strpati na drvljanik, odakle će biti prinošena vatri s pažnjom jednog budiste koji sahranjuje najmilijeg svoga. Ako mi ostali Memići dozvole, na istom mestu zasadi ću mladu krušku. Neka raste i nek me, ko ranije generacije moje familije, šuštanje njenog lišća uspava i preseli u večnost. Te želje sam postala svesna tek kada se Sandžak počeo da zeleni u meni.
Zejna Memić
