SJENICA.com forum - Kolumna - GUBIMO SAMO ONO CEGA SE SAMI ODRICEMO

Sjenica i Pešter su od davnina predstavljali sinonim za čistu sredinu i netaknutu prirodu. Nažalost, devedesetih godina XX veka, narušena je iskonska prirordna ravnoteža, i to nasilje čoveka nad prirodom traje sve do danas. U našem kraju postoje 4 velika ekološka problema: zagađenje reka i podzemnih voda, uzgoj krompira na ekološki neprihvatljiv način, divlje deponije i posledice NATO bombardovanja vojnog aerodroma ''Vapsko polje''.

http://www.sjenica.com/wpresswp-cont...2007/samir.jpg

Građani Sjenice su napokon uvideli da se pojavila neminovnost stvaranja širokog fronta koji će stati na put daljoj degradaciji prirode. Tako je 2005.godine osnovano ekološko udruženje građana ''Eko – Pešter'', sa prevashodnim ciljem zaštite životne sredine i podizanja ekološke svesti. Ono je odmah stupilo u kontakt sa ''Zavodom za zaštitu prirode Srbije'', i u saradnji s njim, činilo sve napore za zaštitu kolonije beloglavih supova (Gyps fulvus), a sve to kroz organizaciju prezentacija i pružanju pomoći na terenu stručnjacima date oblasti. Ovo udruženje je i član ''Foruma za zaštitu sliva reke Lim''. Uspostavljena je saradnja sa velikim brojem nevladinih organizacija, u regionu i zemlji, a sve u cilju realizacije zajedničkih projekata. Aktivno je učestvovalo u realizaciji projekta ''Razvoj seoskog turizma'', pa je iz toga proizašao i turistički vodič za Priboj, Prijepolje, Novu Varoš i Sjenicu. Trenutno je u toku realizacija projekta ''Mladi čuvari prirode'', koji je podržao PRO program, a u okviru kojeg je održan seminar za nastavnike biologije i geografije.
I pored toga, rad našeg udruženja je povezan sa brojnim poteškoćama. U više navrata smo tražili pomoć u cilju obezbeđivanja prostora za rad, ali ni do danas nismo dobili pozitivan odgovor. Jasno je da bi ''Eko – Pešter'', uz konkretnu pomoć lokalne samouprave, postigao daleko bolje rezultate. Dok se to ne desi, na terenu će i dalje vladati haotično stanje: trovanje zemljišta, zagađenje voda, ubijanje biljnog i životinjskog sveta. Pođimo redom. Jablanica je sada skoro mrtva reka. Njeno ubijanje je započelo enormnim oduzimanjem vode sa njenog izvorišta, pa je preostala količina vode u koritu ispod svakog biološkog minimuma. Prilikom vodosnabdevanja brojnih sela na njenim obalama, voda je krajnje neracionalno trošena, a pokušaj uvođenja takozvanih ''vodomera'', nije uspeo. Navodnjevaju se bašte, travnjaci i livade. Inspekcijske službe o tome uopšte ne vode računa. Nekada moćna, a pitoma Jablanica, dubokih zelenih virova, danas je samo mali, usporeni i zamuljeni potok! Sve se to dogodilo zahvaljujući našem nemaru, pohlepi i ravnodušnosti jer, gubimo samo ono čega se sami odričemo. Skoro ista sudbina čeka njenu stariju sestru Vapu, realizacijom projekta eksploatacije njenog izvora za potrebe rudnika uglja Štavalj. Taj rudnik je u potpunosti zagadio reku Knežnicu, desnu pritoku Vape. Štaviše, u poređenju sa Jablanicom, Vapa je u goroj situaciji, jer se na njenim obalama proizvodi krompir, na ekološki sasvim neprihvatljiv način, uz upotrebu nekontrolisanih količina pesticida, insekticida i fungicida. Iz tog razloga, riblji fond naglo siromaši i nestaje, i pored dosta revnosne ribočuvarske službe.
U ekosistemu livada se sve više pojavljuju korovske biljke. Neke od njih su izuzetno otrovne, kao što su bunika i tatula, dok istovremeno iščezava izuzetno dekorativna ''tankolisna perunika''. A do pre samo par godina, na trećem kilometru puta Sjenica – Novi Pazar, prostirale su se prostrane livade, koje su bile žute od ''tepiha'' kantariona, koji je u svetu veoma cenjen zbog njegove lekovitosti. Tu je rasla i biljka ''vilino sito'', poznati indikator čiste životne sredine. U Evropi je već sasvim nestala, a i mi smo je izgubili. Na 360 hektara zasejanih krompirom, koriste se ogromne količine svakovrsnih hemikalija koje su štetne i za čoveka. Možemo samo da zamislimo kuda odlaze ti otrovi! Šta će biti sa zemljištem, podzemnim vodama i Vapom u vreme jesenjih kiša i prolećnog topljenja snega? Šta će biti sa proizvodnjom zdrave hrane, koja predstavlja najveću razvojnu šansu našeg kraja? Da li je trenutna ''epidemija'' kancerogenih bolesti u sjeničkom kraju samo slučajnost!? Mnogo je pitanja koja ostaju bez odgovora.
I dok su naši političari uglavnom preokupirani brojnim izborima i uskostranačkim interesima, stanje na polju očuvanja zdrave životne sredine, drastično se pogoršava! Stare deponije se povećavaju, a pojavljuju se i nove, na mestima gde ih ranije nije bilo. Tipičan primer je vojni aerodrom ''Vapsko polje'', koji je stradao u NATO – kampanji, pre skoro deset godina. Krateri u zemlji i polusrušeni avionski hangari ove 2008.godine, služe kao ''zgodno mesto da se otpad posadi''. Svakovrsni otpad, a posebno klanični konfiskati. Centralne i prilazne aerodromske piste, nažalost, samo još više olakšavaju nekontrolisano dopremanje smeća iz obližnjih naselja i samog grada. Na kraju, sve postaje apsurdno! Kontaminirani prostor danas služi kao pašnjak stadima goveda i ovaca. Sjenički aerodrom nije usamljen, ali je tipičan primer naše nebrige prema sredini koja nas okružuje. Takođe, i mesta gde se održavaju vaširi se polako ali sigurno pretvaraju u smetlišta. U tom smislu Breza je naročito ugrožena, jer se vaširi održavaju čak tri puta godišnje, nakon čega ostaju gomile svakovrsnog otpada koji niko ne uklanja. Treba imati na umu da u teškim slučajevima priroda uvek žestoko uzvraća udarac. Boim se, da se na ''bumerang efekat'' neće čekati dugo!
Ako se zakasni sa buđenjem ekološke svesti stanovništva o neophodnosti konkretne akcije, sjenički kraj će izgubiti onu svoju staru prepoznatljivost. Možda će i dalje biti neka, uslovno rečeno, ''oaza zdrave sredine'' u odnosu na ostale krajeve naše zemlje i Evrope, ali nikada više ono što je nekada bio.
''Zagađenje životne sredine je cena koja mora da se plati industrijalizaciji, višem standardu, boljem životu'', kažu oni koli sebe unapred smatraju pametnim i bitnim likovima i ''vlasnicima'' naših života. To je laž! Jer, posle svega ostaće samo opustošena polja, zagađene vode, ruinirani pejzaži, naše osiromašene duše i bezosećajni pogledi. Izgleda da su mnogi zaboravili da smo ovu Planetu samo posudili od svojih potomaka!

Samir Selmanović, član Upravnog odbora ekološkog udruženja ''Eko – Pešter''