-Nista ziv covek ne moze izgubiti sto mu jedno prolece ne bi moglo povratiti,
niti moze biti covek trajno nesrecan
dok Bog daje da se dusa leci zaboravom i zemlja obnavlja prolecem.
Ivo Andric


"Cekali smo sve ove godine da pronademo nekoga ko ce nas prihvatiti onakve kakvi jesmo, nekoga s carobnjakovom snagom da otopi stijenu u suncanu zraku. ko ce nam moci donjeti srecu unatoc iskusenjima, ko se moze suociti s nasim zmajevima u noci, ko nas moћe promjeniti u bice kakvo smo odabrali biti. Upravo jucer, otkrio sam da je taj magicni netko lice u ogledalu. To smo mi i nase vlastitom rukom napravljene maske."
RICHARD BACH



"Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse. Uvijek je neuporedivo lakse vjerovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpiti uvredu ne uzvrativsi je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jacim od sebe; uvijek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio, a onda tek nocu, u samoci, dok nas sustanar ili supruznik spava, oplakivati, u potaji, svoj kukavicluk!"


- Paulo Koeljo -

Neka ti ništa ljudsko ne bude strano!
Neka ti ništa žensko ne bude strano!
Žena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce! Ne veruj da postoji samo jedna sloboda! Ne veruj da postoji samo jedna ideja! Ne veruj da postoji samo jedna ljubav! Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan život!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrži!
Sve to jednom mora proći! Zar ne?
Živi za poslednji put. Poslednji put je lepši nego prvi put, zato što je neponovljiv!


Milena iz Knez Mihajlove
Milovan Vitezović

..postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se nekako mogu izlijeciti, od trece nikako. Vlast je najveci porok. Zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je, kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji sluzi svakoj budali koja ga drzi. Odvojeni ne predstavljaju nista; zajedno, kob su ovog svijeta. Postene i mudre vlasti nema, jer je zelja za moc bezgranicna. Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepsa nego istina...


Mesa Selimovic, Tvrdjava[/b]
_________________

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupale njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju…
Kada je konačno nađem...

Jedan od onih života Djordje Balasevic

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo života mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cuda. Srećca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavaćemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

NA OBALI REKE PJEDRE SEDELA SAM I PLAKALA (Paulo Coelho)

"Ti si meni, babo, uvijek govorio priče u kojima dobro pobjeđuje zlo, jubav pobjeđuje mrznju, milosrđe grubost, pamet ludilo.
Krivo si me učio,babo.
Da si me ucio drugačije možda bih ogrubjela,možda bih sve lakše podnosila.
Morao si mi kazati da je život period tmurnog, sivog vremena s iznenadnim sunčanim trenucima. Ja ću tako učiti svoju djecu. Ako pak njima sunčani intervali budu trajali duže,neće biti na gubitku. Takođe cu ih učiti da se ni za kog i ni za šta ne vezuju suviše čvrsto, na kraju će uvijek biti gubitnici, niti da drugima dopuste da im budu Sve."
Nura Bazdulj -Hubijar "Ljubav je sihirbaz, babo"

Ljubav je sihribaz, babo. Pokreće život i u život vraća. Liječi, krijepi, oplemenjuje. Sve boli, jade, tuge, gorčine potire, ne zna za prepreke. Ne priznaje zakone, norme, regule. Jedino je ona moćna, moćnija i od vremena i od smrti. Može i ono što se čini nemogućim - nesretnog. slomljenog, izgubljenog, u jednom trenu preobraziti u sretna čovjeka.
Nura Bazdulj -Hubijar "Ljubav je sihirbaz, babo"

Ne znam odakle je nasla u meni sve te divne osobine o kojima nisam ni sanjao,niti sam telio da ih imam. Ali zasto bih kvario njenu naivnu sliku? Zasto joj ne bih izgledao tako kako me ona vidi? Bicu njen ponos i zastita,ovakav nikakv,podrzacu njenu vjeru u mene,jer joj je potrebna.Bicu toboze snazni hrast nad njenom krhkom stabljikom.Izgleda da zaista sanjamo zivot.

Mesa Selimovic -Tvrdjava

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...

"Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u zivotu,
lepse nego bilo koji drugi stvor na zemlji.Od trenutka kad napusti gnezdo
ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje.
Uvuce se medju njegove divlje isprepletane grane i pevajuci nabode se na najduzi,najostriji trn.
Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve.
Cena te predive pesme je zivot,ali citav svet zastaje da slusa a Bog na nebu se osmehuje.
Jer ono najdublje sto u nama postoji moze se dobiti samo po cenu velike boli,ili bar tako kaze legenda...

Ptice umiru pevajuci
Collen McCullough

Uspio ju je prepoznati u guzvi, kroz suze neponovljiva bola sto umire bez nje, pogledao ju je posljednji put zauvijek, ocima sjajnijima, tuznijima i zahvalnijima no sto ih je ikada vidjela u pola stoljeca zajednickog zivota, i uspio joj je reci posljednjim dahom:
Samo Bog zna koliko sam te volio.


Ljubav u doba kolere-Gabriel Garcia Márquez

Jutro me dotice svjetloscu, toplinom, plavetnilom, a u meni jos crni tragovi noci u kojoj sam bila sa tobom... Kad god si me ranije pohodio budjenje je donosilo dvije tuge - jednu sto je sve bio samo san, a drugu, ako je vec tako, zasto nije trajao duze. Jutros je budjenje donijelo radost sto je tolika zloslutnost bila samo san.
Stajali smo na obali. Sami u prostranstvu noci. U susret su nam dolazili talasi, ogromni, tamni, zapjenjeni kao neki veliki, nepoznati, bijesni psi. Nebo tamno, tamo daleko na pucini horizont se spustio i stopio sa talasima. Odnekud su dopirali nejasni zalobni zvuci nalik na divlje jecaje. Sledjena, skamenjena, obeznanjena, trazeci mrvicu topline potrazila sam tvoju ruku. Bila je hladna...
Trazila sam tvoje oci kao svjetionik u gustom mraku sto nas je potapao. Nisu sjale...
- Sklonimo se - sapnula sam u zelji da zvon tvog glasa nadjaca suludu, bezumnu huku talasa i one daleke jecaje.
- Kad naidje potop sigurnog mjesta nema - kazao si.

Kroz razmaknute zavjese gledam komadic nebeske plaveti i zalim sto je radost budjenja trajala kratko. Nije li taj san, kao i daleko sjecanje sto ozivljava, ipak nagovjestaj zle kobi sto ceka moju slabasnu dusu?

Necu da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja nas odnos. Pomalo sam nadmocan, jer vidim da se ne brani, ali osjecam da nije slucajno stala na moj put: nesto ce se desiti medju nama. Cini mi se da to znamo i ona i ja, trazimo se i cekamo. I uvijek sve odgadjamo, kao u strahu od rjesenja. Ovako je mogucnost, cvjetanje, prostranstvo zelje. Sve je tu moguce, sve je pred nama.
A kad predjemo tu granicu, naci cemo se na cvrstom tlu tacno odredjenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguce ali nedovoljne njeznosti, omedjeni sobom i osjecanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mucno. Samo ona i ja, bez svjetla, bez neomedjenih sirina, koje nas draze kao mogucnost…
I ne znam sta je jace, sta je vaznije, i zato se ispitujemo i cekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam sto osjecam da sam joj potreban i sto me gleda drukcije nego ikoga drugog, a bas toga se bojim. Zao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Uzasavaju me obaveze, mogle bi da budu mucne, a privlaci me sto ih ona nudi. To radja nadmocnost, koja moze da bude surova, ali i velikodusna: cuvam se i jednog i drugog…

Mesa Selimovic – Tisine

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."
(Paulo Koeljo - Alhemicar)

IDIOT
- Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još nada, pa beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gadjajte ga, on će se još uvek nadati; ali pročitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on će poludeti ili zaplakati. Ko kaže da je čovekova priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su pročitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a zatim mu rekli: "Idi, prašta ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekom se ne sme tako postupati!

- Ima ljudi, gospodo, koji ne vole okolišne puteve i maskiraju se samo za maskaradu. Ima ljudi koji ne vide pravi čovekov zadatak u veštom glačanju parketa cipelama. Ima i takvih ljudi, gospodo, koji neće reći da su srećni i zadovoljno žive ako im, na primer, pantalone dobro stoje. Najzad, ima ljudi koji ne vole da obleću i da se vrte naprazno, benave i ulaguju, i, što je glavno, gospodo da turaju svoj nos kud ne treba...



DVOJNIK
- U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi.

- A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje šetamo sami? Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vašeg gneva? ta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga još hiljadu puta više voleti. Ako vas ikada budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće.



KOCKAR
- Vi znate šta je to što je mene progutalo. I prosto nema nikakve nade, a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: Svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zašto i kako vas volim - ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce, vam sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit - i to je vrlo verovatno.

- A znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nešto vuče da vas pojedem.

- Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenom ga
djaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.



ZLOČIN I KAZNA
- Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za ra?anje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

- Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

- Glupan koji je postao svestan da je glupan nije više glupan.

DOSTOJEVSKI

Hrišćanstvo nas je lišilo žetve antičke kulture, docnije nas je opet lišilo žetve islamske kulture. Čudesni svijet mavarske kulture Španije, u osnovi najsrodniji nama, izražajniji po duhu i senzibilnosti nego Rim i Grčka, bio je pregažen (— da ne kažem čijim nogama —). Zašto? Jer je držao do sebe, jer je svoj nastanak zahvaljivao muževnim instinktima, jer je životu govorio da i to je govorio sa rijetkom i dragocjenom istančanošću mavarskog života! ... Docnije, krstaši su se borili protiv nečega pred čim je bilo priličnije da su padali ničice u prašinu — protiv kulture pred kojom bi čak i naš devetnaesti vijek morao da se osjeća vrlo ubogim, veoma "poznim". — Razumije se, oni su htjeli da pljačkaju: Istok je bio bogat... A ipak bez predrasuda! Krstaški ratovi — piratstvo visokog stila, i ništa više! Njemačko plemstvo, u osnovi vikinško plemstvo, bilo je tamo u svom elementu: Crkva je odviše dobro znala sa čim se pridobija njemačko plemstvo ... Njemačko plemstvo, uvjek "Švajcarci (garda)" Crkve, uvjek u službi svih rđavih instinkata Crkve — ali dobro plaćeno... Upravo uz pomoć njemačkih mačeva, njemačke krvi i hrabrosti Crkva je mogla da vodi svoj rat i provodi u djelo svoje smrtno neprijateljstvo prema svemu što na zemlji drži do sebe! U ovoj tački postoji mnoštvo bolnih pitanja. Njemačkog plemstva bezmalo nema u istoriji visoke kulture: i za to postoji razlog ... Hrišćanstvo, alkohol — dva velika sredstva za kvarenje ... Samo po sebi ne bi trebalo da postoji više ikakav izbor između islama i hrišćanstva, koliko između Arapina i Jevrejina. Odluka je donesena: u ovoj stvari niko više nema mogućnosti da bira. Ili je čandala ili to nije... "Rat do poslednjeg daha sa Rimom! Mir, prijateljstvo sa islamom": tako je osjećao, tako je djelao onaj veliki slobodarski duh, genije među njemačkim carevima,,,,,,###

(Antikrist; Fridrih Nice)

Obuzela me mirna ravnodusnost, ne tugujem, ne radujem se. Vidio sam toliko smrti, da mi je vlastito izbavljenje izgledalo kao neocekivan poklon, ne znam kako, ne znam od koga, ali nije daleko od cuda. Mozda je moja svijest bila jos zbunjena pred tom neobicnom istinom, ali je moje tijelo potpuno shvatilo njen znacaj. Zivio sam u stvari, svoj drugi, tudji, poklonjen zivot, sve ostalo nije vazno..

Govorio sam, tjeseci:
Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek j...oj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.
Govorio sam:
Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, u kome covjek dostize svoj puni uspon.
Govorio sam:
Smrt je propadanje tvari a ne duse.
Govorio sam:
Mesa Selimovic Dervis i smrt Sinovi Ademovi odlomak - YouTube
Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.
Govorio sam:
Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut,
ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom.
Ne placi i ne govori: steta, steta.
Kada se mlijeko pokvari, veca je steta.
Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati.
Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju?
Tebi se cini smrt, a to je radjanje.
Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala.
Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju?
Pa zasto da sumnjaš u zrno covjekovo?
----------------------------------------
Mesa Selimovic kaze, da smo mi jedini narod na svijetu koji treba da se rodimo s dvije glave. Jednu da nam odsijeku a da drugom gledamo kako se ona odsijecena kotrlja. I TEK onda bih mozda nesto shvatili. Ne mrzim, jer ne zelim. Imam razloga zbog kojih bih lako mogao opravdati svoju mrznju. Ali, mi je jako zao sto nas narod i dalje ne konta neke stvari i dalje iste greske pravimo ..
-----------------------------------------------------
:cool:.

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora.U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti.U njega se smestila nasa čežnja,u njega se smestila naša ljubav.Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko.Deli nas tek delić najmanjeg dela.A ipak, koliko god se trudio, koliko god težio i hteo, nikada me nećeš dosegnuti.Izmedju mene i tebe tako je malo vremena.U taj procep stao bi tek treptaj oka.U njega se smestio naš život,u njega se smestila naša sudbina.Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji.Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preći.Ne napreži se uzalud,jedini moj,ne širi svoje ruke ne bi li me zagrlio.Izmedju nas je more beskraja-ne veće,ne dublje od njenog dodira.Ali zar ne znaš?To je more ljubavi i ono će nas zauvek spajati.
- Kazele