If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Sada, kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i bljestavost svijeta, ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti...
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava zaboravimo da smo se voleli, da smo se svadjali i da smo bili krivi...
Pozurimo, s danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvatanjima, sa svim sto me odvaja od tebe...
Jednom ces se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke bit ce prekratke, a noge premorene da se vratis... bice kasno.
Mozda cemo se naci jedanput na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kazemo, al` proci cemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled bit ce sve sto cemo jedno drugome moci dati...
Zaboravicu oci,
i necu promatrati zvezde koje me na tebe neobicno podsjecaju.
Ne boj se, jednom ces se zaljubiti,
al`ljubit ces zato sto ce te nesto na tom coveku podsecati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
zivot je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubis - ne smes tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona trazi zrtve.
Bila si moje veliko proljece,
uspomena koja ce dugo zivjeti u buducnosti,
koje cu se sjecati.
Osecacu tugu jer sam tebe voleo,
bice to ironija tuge.
Nestace sjaja u travi,
nestace velicanstvenosti sveta,
ostace samo bleda slika onoga sto je proslo...
Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.
U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.
Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami
i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.
Moja je draga veštica... O tom ni reči nikome...
Na zidu ispod ikone šara srca i slova...
Ume sa retkim travkama... Munđari tajno s čavkama...
U san dozove dobre trolove... I uvek osvane nova...
Kada prođe ribljom pijacom svi šapću:
Evo je... Biće nevolje...
Ali blenu kao pijani njenom podsuknjom omađijani...
Moja je draga najbolja... Anđeo dobrog naboja...
Prošek u nedra prolije... I eto ti čarolije...
Druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade...
Držimo palce vrag i ja da potraje ta magija...
Moja je draga veštica... Uvrača trista prepreka...
Odavde do Bečkereka... I oko čarde kod Žablja...
Kad se na putu zadržim... Paprenu čorbu zapržim...
Munja se nebom razmaše... kao zlatna sablja...
I samo baja, i na pertle mi vezuje čvorove... Što sve govore...
Al dok mirno spava pošten svet... Dugo se mirimo... To je tek vatromet...
Moja je draga najbolja... Anđeo dobrog naboja...
Prošek u nedra prolije... I eto ti čarolije...
Druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade...
Držimo palce vrag i ja da potraje ta magija...
Moja je draga najbolja... Anđeo dobrog naboja...
Prošek u nedra prolije... I eto ti čarolije...
Druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade...
Držimo palce vrag i ja da potraje ta magija...
Da potraje ta magija...
Da potraje...
Ukrascu tvoju sjenku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Biceš moj nacin odjevanja
svega njeznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbljedelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ceš se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju.
I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mjestima zajedno cemo plakati.
Zasivacu te vjetrom. Poslije cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipio, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.
Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.
Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.
Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava.
Previse sam gresan da bih bistrom vodom ruke umio,
da sakrio bih lice pred tvojim okom sto me bodrilo,
i mislit cu na tebe onda kad mi svane sudnji dan,
a mislit cu na ljubav koje nikad nisam bio dostojan.
Nisam bio dostojan ni ove dvije duse
sto nam je Bog povjerio, povjerio
mjesto da se ljube ja sam i to iznevjerio.
I izdao sam te i izdala si me
i bolje nismo ni zasluzili
ni ove dvije duse
sto nam je Bog povjerio.
I koliko sam blesav, toliko sam spreman gubiti
nauci se od mene to sto nikad ne smijes postati
jer previse sam gresan i onda kad mi svane sudnji dan
ja mislit cu na ljubav koje nikad nisam bio dostojan.
O tebi necu govoriti ljudima
Necu im reci da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U nasim snovima i zivotima
Dana ovih ostao trag.
Necu im reci da li iz osame
Zedji ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce nase
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo
Necu im reci kakav je sklad
Oci nase cesto spajao
U sazvezdje zedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.
Necu im reci da li je zivot
Ili od smrti strah
Spajao nase reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo vise
Od suma suza.
Necu im reci nijedan slog jedini
Sta je moglo ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini
Duse nase kroz citav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo sto je doslo
Onom sto je bilo.
Nikome necu reci kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni vecito
Da li opija toplo
Kao sume nase s proleca
Ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
Da si se radosna ili boleca
Pesma dogadja u meni.
Ja vise volim da precutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetloscu sja
I zora i noc i dan,
Tamo gdje su podjednako tople i sreca i bol ziva,
Tamo gde je od istog vecnog tkiva
I covek i njegov san
Ej ljubavi u dalekom gradu
zasto places,zasto gubis nadu
zasto me mrzis kad si ti zgazila mene
uvenula je ruza al nisu uspomene
Znas li kako boli
kad ljubis praznu sjenu
kad gradis mostove ljubavi
a oni se sruse u trenu
Nekad pozelim da sam svila
da me milujes svojim prstima neznim
da me ljubis kao topli vetar
dok u tvojim toplim rukama lezim
Pokazi mi svoju ljubav ako je nosis u sebi
svoj lepi svet kog nikom pokazala nebi
pokazi mi da da imas dusu koja za mene dise
da me volis u tisini iako NAS nema v i s e ...
Kad jednom od ljubomore i z g o r i m
kad mi se plamen ljubavi u vodu pretvori
kad mi od srca ostane pepeo i prah
u pepelu ce pisati ZAUVEK TI I JA...
Proklet da si neverniče,
u svakom muškom liku
tražim
tvoju figuru oče,
a sve što imam je požutelu sliku
na koju režim.
Ostavljena sam bivala
u mračnim noćima poput
one,
i o nečijem povratku snivala.
Nad nebom pronaći ne mogu svoj
put.
Teške misli me opet gone.
Kočijama paklenim, galopom skladnim
u raku hrlim,
dok sa ovim uspomenama jadnim
tebe u detinjstvu grlim.
Ako i pomislim da daćeš mi blagoslov
na dan zavetovanja lažnom čoveku;
bednim hodom ka oltaru sama,
setiću se šta mi je rodoslov,
da muška linija u ovom veku
je prazna. Mom dragom
tada u pogledu prepoznaću tvoju
hladnoću,
i na žalost moju
opet osuđena biću na samoću,
na čekanja jutarnjih koraka, čekanja muškarca
mog života,
na potpunog stranca
koga prevare nije sramota.
Otvoriću prvu fioku sećanja
u jednoj takvoj nesanici
i tišinom ispuniću krevet bračni,
i nema više vaganja,
u fioci iznad nalaze se meci,
da se tama još malo smrači.
Svet sa vriskom manje ostaje
jer je neko rešio da beži,
i osim moga imena da posetiš
šta ti drugo preostaje.
Od detinjih snova, 23-a godina sneži,
kako da se sa tim pomiriš?!
Putem mržnje oprost ti šaljem
da ni smrt poput života ne remeti
tvoje postojanje.
Isprati me veseljem
i na ovaj dan sveti
nek te stigne kajanje.
Dok noći budne pored prilike nove
provodiš,
i ona te upije pogledom poput njenog
koja ime tvoje odavno više ne zove.
Dok se sa godinama boriš
u vili bosonog
dragi moj nesuđeni oče
nikad nemoj srodstvo naše naglas
da izgovoriš,
neka te na putu tvom ne koče
i ne nude spas
sećanja sa kojima moriš.
U drugima neverniče
tvoju figuru prepoznajem,
obično ćutim, a htela bih da vičem
ti grešni smrtniče
i na početku kraj očekujem,
na sastanku prvom ja se ujedno i rastajem.
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da cu ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rodački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
Beskrajne noci znaju tajnu tu....
da voleli smo se u dobru i zlu..
Nikada nisi sanjati mogao..
Da srce rani samo jedna rech..
I odnese hiljade poljubaca sa sobom u mrak...
nekome kome zivot nikada nije bio lak..
Nosila sam tajnu tu u beskraju i u zlu..
Da zivot ume da uzme sve...
Pa i tebe od mene i sve moje sne...
I dalje ja stojim u tuzi sama..
Tu gde si nekada bio sa nama..
Tuga je bila i ostala drug moj...
A ti sada idi zeni toj...
JA nisam zena za jedan dan..
Ja zelim da prozivim taj zvezdani san...
Nikada nisam za srecu molila al uvek sam jednoj zvezdi govorila...
Ako vidish negde moju zvezdu srece...
Probudi je, reci joj da me u zivotu prate samo nesrece..
Ako ima leka za moju dushu nek se seti mene, jedne tuzne i usamljene zene...
