[Tahirovce]

NAKON DVANAEST GODINA U INOSTRANSTVU, PORODICA GAŠANIN SE VRATILA KUĆI


STRANCI U RODNOM KRAJU


Ponekad je život ono što se dešava, suprotno od onoga što čovek isplanira. Nestabilne i krizne devedesete u našoj zemlji, kreirale su živote mnogim porodicama koje su, tragajući za sigurnijom egzistencijom, napuštale zemlju i odlazile u inostranstvo. Takve porodice u Sjenici su brojne. Neki su još uvek ''sa druge strane'', ali će morati da se vrate. Malobrojni su se snašli i ostali tamo. Mnogi su se vratili, ali još uvek ima onih koji bi želeli da odu odavde. Njihove životne priče su na neki način slične, ali istovremeno i vrlo različite. ''Večiti stranci'' ma gde bili, im je zajedničko obeležje.
Porodica Gašanin iz Sjenice, nakon dvanaest godina u inostranstvu, vratila se u rodni kraj. Morali su da se vrate, kažu. Ali, kada bi im se pružila mogućnost, ponovo bi otišli tamo. ''Sa suprugom i dvoje male dece, otišao sam iz Sjenice u Nemačku 1992.godine. bilo je teško, ali smo, kao i mnogi tada, smatrali da je tako bolje i sigurnije zbog dece. Najstariji sin Esmin je imao tri, a ćerka Ermina jednu godinu'', priča Rešad Gašanin. Prve dve godine proveli su u kolektivnom smeštaju u Nemačkoj. ''Prvih godinu dana, morali smo da se prijavljujemo svakodnevno, a kasnije jednom nedeljno. Nije bilo lako, ali deca tada nisu išla u školu'', priseća se Rešadova supruga Mersija.
Nakon dve godine u kolektivnom smeštaju, sa toje dece – tamo je rođen mali Ermin – morali su da napuste Nemačku 1994.godine. Tada su odlučili da odu u Holandiju. ''U Holandiji nam je bilo stvarno lijepo. Prihvatili su nas kao da smo rođeni tamo. Dobili smo kuću i deca su tamo pošla u školu. Ali, bilo je i vrlo teško! Kada se samo setim da sam sa tri rečnika: srpsko-nemački, nemačko-holandski i holandsko srpski, pokušavala da im pomognem da urade domaće zadatke. Puno sam radila sa njima. Vredelo je i ne žalim. Deca su naša budućnost! Zbog njih se živi'', kaže Mersija.
Kada su se, još jedanput adaptirali na novu sredinu, i deca stekla prijatelje Holanđane, usledila je još jedna selidba. Po pravilima azilske procedure, u drugoj zemlji, jer su predhodno bili u Nemačkoj, nisu mogli dobiti azil, kaže Rešad. Posle pet godina provedenih u Holandiji, ponovo su se vratili u nemački kolektivni smeštaj. Nemačka škola, nemački jezik, novi drugari. Deci je bilo najteže. Često su plakali i pitali ''mama, dokle više?'' Zbog Mersijinih zdravstvenih problema, čestih napada migrene, jedan lekar im je pomogao da dobiju stan, koji su u početku delili sa još jednom porodicom. I kada su pomislili da su se konačno snašli, ponovo selidba i povratak kući.
''Radio sam i tamo naučio mnoge građevinske poslove. Čovek mora da radi, a od njega samog zavisi kako će se snaći. Nemačka pruža mogućnosti i za rad i za zaradu, ali ipak, mi smo tamo stranci. Stalne procedure produžavanja boravka, stalni pokušaji da se, na legalan način ostane tamo... Na nas je konstantno vršen pritisak da moramo da se vratimo u našu zemlju. Mesec dana pred povratak, kada su nam dojavili da ćemo biti deportovani, morali smo napustiti stan. Otišli smo i kod ženinog brata i tamo smo bili još mesec dana. Preko advokata sam stupio u kontakt sa policijom za strance, i potpisao da ću dobrovoljno napustiti zemlju. Tako je i bilo. Došli smo kući avgusta 2004.godine, sa nešto ušteđevine i 1500 evra, što smo dobili zbog dobrovoljnog napuštanja'', kaže Rešad.
Još jedna selidba, i ponovo stranci! Imali su gde da se vrate. Imali su kuću, ali ni do danas nemaju posao! Rešad je ranije radio u metalnom preduzeću ''Napredak'', a Mersija u ''Vesni''. Tih preduzeća više nema. ''Odmah po povratku, kaže Rešad, prijavili smo se u službu za zapošljavanje. Niko nas, tri i po godine, od kada smo povratnici nije pitao od čega živimo. Ali hvala Bogu da imam zanat! Imamo jednu kravu, ja se privatno bavim keramikom i planiram da registrujem radnju.''
Šestočlana porodica Gašanin sada živi u Sjenici. U rodnom kraju su opet stranci. Stečene navike se teško menjaju. Najteže je, kažu, bilo deci da se priviknu na jezik, još jednu novu školu i drugare. Najmlađi sin Rahim, koji je rođen 2001.godine u Nemačkoj, najlakše je podneo selidbu. U Sjenici je počeo školovanje, tako da nije menjao škole. Sin Ermin i ćerka Ermina su sada u gimnaziji. Nastavili su školovanje nakon mukotrpnog perioda privikavanja. A najstariji sin Esmin je dve godine ispred svoje generacije i studira nemački jezik u Novom Pazaru. Esmin je druga godina fakulteta, i kaže da je mnogo lakše naviknuti se na bolje uslove nego na lošije. I u lošijim uslovima on se ipak snašao, za razliku od onih koji u takvim situacijama često posustanu. U kući porodice Gašanin se svakodnevno prate nemački TV kanali. Tek da se jezik ne zaboravi! A kada bi im se, i posle svega, pružila prilika da ponovo odu u Nemačku, rado bi je prihvatili.

[supergirl]

Eh,da su jedini!

[GREENEYES]

konacno i ja u rodnom kraju....koje je blato...ulice katastrofa...pa sigurno da bi se vratili tamo...