[STRANAC]

One sede za jednim stolom, oni za drugim. Trude se da pokažu da ih oni drugi, oni preko puta, uopšte ne zanimaju. Tu su, kao sa društvom, i - super im je. Ispričaju se tako za svojim stolom, popiju svoje piće, plate i odlaze svak’ na svoju stranu. Do sledeće prilike kada ponavljaju isti ritual.


Neupućeni se čude šta se dogadja, šta to nije u redu u muško-ženskim odnosima? Tvrdje nastrojeni na “pravu stranu” sumnjičavo (se) pitaju da li u beogradskim kafanama, kafićima i klubovima već duže vreme demonstriraju pripadnici "gej populacije". Upućeni, pak, odgovaraju da nema ni govora o gore pomenutom i da se, zapravo, ništa posebno ili “opasno” ne dogadja, te da je to samo još jedan od vidljivih načina ispoljavanja nesigurnosti mladih. U sebe same, ali i u druge. Neka sociološka i psihološka istraživanja u zemljama u tranziciji idu u prilog tvrdnjama ovih poslednjih, što će reći upućenih.

Tranzitorna Srbija, naravno, nije izuzetak, a pride ima i neke svoje specifičnosti. Na direktno pitanje da li bi se povodom ove pojave moglo govoriti o malom ili velikom problemu društva stručnjaci su podeljeni. Ono u čemu se, medjutim, slažu je definicija uzroka: socijalni i ekonomski problemi u društvu značajno pogadjaju upravo mlade generacije. I tako već godinama - problemi nisu od juče. Sećam se, iz višedecenijskog bogatog izbora beogradskih grafita sa socijalnim porukama jedan se, pre desetak godina, posebno nametnuo. “Proleće je, a ja živim u Srbiji” – tako je glasio.

Novo vreme donelo je devizu da se jedino ceni uspeh. A kako uspeti kada se živi u Srbiji u kojoj su mogućnosti izuzetno ograničene. I za devojke i za mladiće situacija je više nego teška.

Ipak, rešenje sigurno nije u šemi tipa foliramo mi njih - foliraju oni nas. Razumljivo je da se, na primer, momak u poodmaklim dvadesetim, pa i tridesetim koji nema posao, novac, stan ili kola ne oseća dobro. Jasno je i da on ne samo da oskudeva u samopouzdanju, nego je čak u i ozbiljnom problemu. Jer, i u savremeno-tranzicionom društvu dominira tradicionalna uloga muškarca – i danas je mahom vidjen kao glava kuće, a njegov je prevashodni zadatak da materijalno obezbedjuje porodicu. Elem, kako onda “praznih džepova i ruku” da skupi hrabrosti i pridje devojci koja mu se svidja.
Šta ako ga iskulira.

Na drugoj strani, devojke se žale kako više nema pravih muškaraca, a one zapravo, kažu, i ne traže mnogo - samo da nije gej, alkoholičar, narkoman večiti student, džabalebaroš ili mamin sin. Ne pominju karijere, novac i drugo.

Ako je već tako, onda nema druge nego da momci (ako nisu ništa od pomenutog) skupe hrabrosti i startuju ih iskrenošću – posla još nema na vidiku, džeparac se žica od roditelja , vozi se gradskim prevozom... Iskrenost bi trebalo da upali. Ako ne baš iz prvog pokušaja onda iz nekog sledećeg.

Jer, i devojke nemaju šta da čekaju - i one žive u Srbiji.

Prinčeva na belim konjima nema. Realnost je takva kakva je i, kako stvari stoje, potrajaće još neko vreme. Foliranje nikome ne ide u prilog. A vreme leti.