iSelektor
22-03-2012, 19:10
Ima Srba, ima Bošnjaka, Hrvata, Turaka - grad pun različitosti. Različitih ljudi, pre svega. Svi isti, od krvi i mesa, a opet različiti. Imamo različit karakter, boju kože, način razmišljanja, pogled na svet. Različitost nam je presudan faktor u biranju prijatelja, načina življenja, promišljanja. Mogu reći da je primetan napor za prihvatanjem onih koji su drugačiji od nas, ali zar se i tu ne krije zamka?! Zašto ne postavimo pitanje da li uopšte treba da gledamo na tu različitost.
Zar nije pravedno i poenta života prihvatiti ljude onakvima kakvi zapravo i jesu?! Maske ljudi brzo padaju i to obično u situacijama kada se najmanje nadamo. Ako svemu tome dodamo sve stereotipe koji su polagano dozirani u naše društvo poslednje dve decenije, onda takvo društvo postaje jako sujetno i prioritet mu je osuđivanje onoga što je drugačije i pripisivanje greške pojedinaca, jednog režima celokupnoj zajednici?! Ovo vam verovatno izgleda kao priča koju već znate. Priča svakog grada, države. Međutim, priča mog kraja je malo drugačija.
Ja sam iz male opštine u kojoj je multietničnost očigledna, a svi opet živimo kao jedno. Dobro, ne baš svi. Većina ipak da, oni koje su roditelji učili pravim vrednostima u životu, a jedan od prioritetnih je poštovanje drugih i drugačijeg. Poštovanje u svakom pogledu, razumevanje i neosuđivanje drugih zato što rade i misle drugačije od mene ili tebe. Eh, kad bi se svi vodili time...
Ali, opet, ne bi to bilo to. Savršenstvo niko nije dostigao. Ne bismo imali sa kime voditi konstruktivne razgovore na temu: šta je moralno, a šta ne. Čovek je sklon kritikama. Procenjujemo druge i dajemo odgovore na pitanje: ko su na osnovu toga što se nama ne sviđa. Subjektivno, zar ne?!
Kako se osećate kada neko kopa po vašem dvorištu, a nema pravo na to? Naravno, reagujete odmah. Zašto ne reagovati kada neko pokaže nacionalnost u veoma maloj dozi? Znam, najlakše je okrenuti glavu i držati se po strani.
Roditelji su me učili da ljude treba deliti na dobre i loše. Da razlikujem one koji su dobri prema meni i one koji i nisu toliko i da sa njima budem na rastojanju, baš kao Englez, hladan i bezosećajan. Šta mi imamo na ovako malom prostoru? Većina se diči svojom nacionalnom pripadnošću! Ironija! Kao da nas nacionalnost hrani, oblači, kao da mi postajemo dobri ili loši ljudi zato što smo ove ili one nacionalnosti! Kako bi izgledalo uzvišenije kada bismo znali uzdići ono što je zaista vredno, naprimer, nečiji uspeh. Ali, opet, ništa od toga. Posebno tuđi uspeh ne praštamo! Šta nam svima prvo padne napamet, složićete se sa mnom: uspeo „preko veze“! U ljudskoj prirodi jeste da osuđuje, ali mi ga zaista preterujemo. Našem društvu fali veoma malo da bude savršeno, samo kad bismo više pazili i poštovali jedni druge, ništa više nama ne treba.
Ta „nit“ koje je dostojna jedna zajednica je polako počela da se gubi u Sjenici. Da li zbog preokupiranosti poslom? Ili, možda, zbog dokolice? Ili zbog političara koji pokazuju sve veću kreativnost u izvaljivanju kojekakvih gluposti?! Naravno, cenu plaća narod. Samo javno reci nešto na račun ove ili one nacionalnosti, religije, eto ti prilike svakoj „šuši“ da deli pametne misli. Suprostavljena mišljenja vode u raspravu, a potom i u svađu. I eto fine prilike počitičarima da donose odluke generalno. A kad to jednom krene, onda na priču o međusobnom poštovanju - drugog i drugačijeg - doći će red ko zna kad!
Odgledao sam nedavno neku anketu koja je emitovana na televiziji B92 u kojoj su ispitivali državljane Francuske o trenutnoj političkoj situaciji tamo i pitali ih za imena nekih funkcionera, a oni ćute. Ili im je odgovor: ‘’ne znam ko je to’’. Pitajte u našoj Srbiji bilo koga o nekom funkcioneru, sve će znati - biografiju, čime se bavio, pa čak i koliko ljubimaca ima. Blago nama, pomislim, kada znamo sve te nepotrebne informacije. Samo da nam koeficijent inteligencije ne bude meren na osnovu ovoga.
Narod se pita dokle će sve ovo, skupa sa socijalno-ekonomskom krizom, trajati. Puno je predloga šta bi trebalo promeniti. Oni sa TV-a nam svaki dan poručuju da razlike ne treba da postoje, a efekta vrlo malo. Makar se nešto dobro poručuje. I na kraju, želimo u Evropsku uniju! Zapeli mi, ovakvi kakvi smo, da postanemo deo ove zajednice. A ona, svakog dana, pred nama neke nove uslove postavlja, te još da uradimo ovo, te da uradimo još ono. Valjda je i ona svesna kakvi smo „likovi“, pa da nas malo prevaspita pre nego što nas primi „u svoje ognjište“. A da mi sami sebi malo postavimo neke uslove, bilo bi, mislim, pametnije.
Ušli smo u 21. vek pa da se tako i ponašamo. Neka politike i njenih izvršitelja neka rade za šta su isuviše plaćeni, a da mi budemo tolerantni i da poštujemo jedni druge. Da manje zagledamo i kopamo po tuđem dvorištu. Ajde da malo podignemo svest na veći nivo i prestanemo da pravimo razlike po bilo kojem osnovu. O svemu tome nas uči i ta gore pomenuta Evropa kojoj žarko želimo da se pridružimo.
Autor: Predrag Ivković
Autor je student engleskoj jezika i književnosti u Kosovskoj Mitrovici
Zar nije pravedno i poenta života prihvatiti ljude onakvima kakvi zapravo i jesu?! Maske ljudi brzo padaju i to obično u situacijama kada se najmanje nadamo. Ako svemu tome dodamo sve stereotipe koji su polagano dozirani u naše društvo poslednje dve decenije, onda takvo društvo postaje jako sujetno i prioritet mu je osuđivanje onoga što je drugačije i pripisivanje greške pojedinaca, jednog režima celokupnoj zajednici?! Ovo vam verovatno izgleda kao priča koju već znate. Priča svakog grada, države. Međutim, priča mog kraja je malo drugačija.
Ja sam iz male opštine u kojoj je multietničnost očigledna, a svi opet živimo kao jedno. Dobro, ne baš svi. Većina ipak da, oni koje su roditelji učili pravim vrednostima u životu, a jedan od prioritetnih je poštovanje drugih i drugačijeg. Poštovanje u svakom pogledu, razumevanje i neosuđivanje drugih zato što rade i misle drugačije od mene ili tebe. Eh, kad bi se svi vodili time...
Ali, opet, ne bi to bilo to. Savršenstvo niko nije dostigao. Ne bismo imali sa kime voditi konstruktivne razgovore na temu: šta je moralno, a šta ne. Čovek je sklon kritikama. Procenjujemo druge i dajemo odgovore na pitanje: ko su na osnovu toga što se nama ne sviđa. Subjektivno, zar ne?!
Kako se osećate kada neko kopa po vašem dvorištu, a nema pravo na to? Naravno, reagujete odmah. Zašto ne reagovati kada neko pokaže nacionalnost u veoma maloj dozi? Znam, najlakše je okrenuti glavu i držati se po strani.
Roditelji su me učili da ljude treba deliti na dobre i loše. Da razlikujem one koji su dobri prema meni i one koji i nisu toliko i da sa njima budem na rastojanju, baš kao Englez, hladan i bezosećajan. Šta mi imamo na ovako malom prostoru? Većina se diči svojom nacionalnom pripadnošću! Ironija! Kao da nas nacionalnost hrani, oblači, kao da mi postajemo dobri ili loši ljudi zato što smo ove ili one nacionalnosti! Kako bi izgledalo uzvišenije kada bismo znali uzdići ono što je zaista vredno, naprimer, nečiji uspeh. Ali, opet, ništa od toga. Posebno tuđi uspeh ne praštamo! Šta nam svima prvo padne napamet, složićete se sa mnom: uspeo „preko veze“! U ljudskoj prirodi jeste da osuđuje, ali mi ga zaista preterujemo. Našem društvu fali veoma malo da bude savršeno, samo kad bismo više pazili i poštovali jedni druge, ništa više nama ne treba.
Ta „nit“ koje je dostojna jedna zajednica je polako počela da se gubi u Sjenici. Da li zbog preokupiranosti poslom? Ili, možda, zbog dokolice? Ili zbog političara koji pokazuju sve veću kreativnost u izvaljivanju kojekakvih gluposti?! Naravno, cenu plaća narod. Samo javno reci nešto na račun ove ili one nacionalnosti, religije, eto ti prilike svakoj „šuši“ da deli pametne misli. Suprostavljena mišljenja vode u raspravu, a potom i u svađu. I eto fine prilike počitičarima da donose odluke generalno. A kad to jednom krene, onda na priču o međusobnom poštovanju - drugog i drugačijeg - doći će red ko zna kad!
Odgledao sam nedavno neku anketu koja je emitovana na televiziji B92 u kojoj su ispitivali državljane Francuske o trenutnoj političkoj situaciji tamo i pitali ih za imena nekih funkcionera, a oni ćute. Ili im je odgovor: ‘’ne znam ko je to’’. Pitajte u našoj Srbiji bilo koga o nekom funkcioneru, sve će znati - biografiju, čime se bavio, pa čak i koliko ljubimaca ima. Blago nama, pomislim, kada znamo sve te nepotrebne informacije. Samo da nam koeficijent inteligencije ne bude meren na osnovu ovoga.
Narod se pita dokle će sve ovo, skupa sa socijalno-ekonomskom krizom, trajati. Puno je predloga šta bi trebalo promeniti. Oni sa TV-a nam svaki dan poručuju da razlike ne treba da postoje, a efekta vrlo malo. Makar se nešto dobro poručuje. I na kraju, želimo u Evropsku uniju! Zapeli mi, ovakvi kakvi smo, da postanemo deo ove zajednice. A ona, svakog dana, pred nama neke nove uslove postavlja, te još da uradimo ovo, te da uradimo još ono. Valjda je i ona svesna kakvi smo „likovi“, pa da nas malo prevaspita pre nego što nas primi „u svoje ognjište“. A da mi sami sebi malo postavimo neke uslove, bilo bi, mislim, pametnije.
Ušli smo u 21. vek pa da se tako i ponašamo. Neka politike i njenih izvršitelja neka rade za šta su isuviše plaćeni, a da mi budemo tolerantni i da poštujemo jedni druge. Da manje zagledamo i kopamo po tuđem dvorištu. Ajde da malo podignemo svest na veći nivo i prestanemo da pravimo razlike po bilo kojem osnovu. O svemu tome nas uči i ta gore pomenuta Evropa kojoj žarko želimo da se pridružimo.
Autor: Predrag Ivković
Autor je student engleskoj jezika i književnosti u Kosovskoj Mitrovici